Evo kako to ide: dobijete dete, mislite da znate šta dete treba a šta ne. I tako vreme prolazi a vi shvatate da nešto nije uredu. Vaše dete je prohodalo sa 16 meseci, ostala deca već uveliko trče. Vaše dete plače noću, danju, vrišti kada čuje jači zvuk, druga deca se smeju, vrište i uživaju u životu. Prolazi i druga godina vaše dete ne govori, ne odaziva se na ime i postaje jasno da nešto nije uredu.
Onda kreće lutanje, od institucije do institucije, od lekara do lekara. Uglavnom sve se svede na to da je dete koje ima problem na koji medicina nema odgovor jer ne zna šta je uzrok. Prvi put smo krenuli na terapije kada je Miloš imao dve i po godine. Nije hteo da radi sa logopedima koje smo dobili, nije hteo da jede, nudili su nam čudotvorne vitamine od Calivite do nekih ruskih čuda, predlagali bezglutensku dijetu... A ja pogledam jedan dan u moje dete i shvatim da je smršao i izgleda kao kostur, a i ovako je mršav, ispalo je da maltretiram dete već godinu dana bez vidljivih rezultata.
Šta ću, kuda ću... presavijem tabak i krenemo na sve moguće preglede: gasto, neurolog, oftamolog, orl, neuropsihijatar, psiholog. Dva puta je bio pod anestezijom, jednom zbog CT skenera glave jednom zbog nekog testa na ORL-u. Uradimo sve moguće testove, čak smo i genetiku radili i ne nađu mu ništa. Prevrnem ceo net da nađem neko rešenje i sve što sam uspela da shatim je da takve dece ima sve više a da niko nezna šta im je.
Jadničak, zbog toga što ne jede dobro i još uvek pije na flašicu propadnu mu zubi pa smo bili na operaciji. Opet pod anesteziju, opet mučenje, ispalo je da mu je cirkularni karijes pojeo u gornjoj vilici skoro sve zube.
Kada sve uzmem u obzir ispadne da ne živim normalnim životom, čak šta više daleko smo od toga, a opet kad ste u tome tako duboko onda vam sve to dođe nekako normalno. Ko će onda da nam da odgovor : šta je normalno a šta ne?
Нема коментара:
Постави коментар