Dijagnoza: AUTIZAM?

    Kada vam neko kaže da vam je dete bolesno prvo što pomislite je: ok, kako da ga izlečim? Kako se oseća roditelj kome kažu: Vaše dete je bolesno i nema mu pomoći. ???
    Meni još uvek nije ni jedan lekar rekao: Dete vam je autistično. Još uvek postavljaju zaobilazne dijagnoze, različite disfazije, perverzivni razvojni poremećaji ili poremećaji sa elementima autizma... Ne znam kao to ide kod drugih ali ja volim da znam šta je ma kako to izgledalo crno. Toliko je vremena prošlo da ja samo želim da znam da li je moje dete autistično ili ne?
    Šta bi dobila time? Evo ovako:  obično dete prespava celu noć, ustane ujutru, kaže ćao mama, doručkuje, odvedete ga u vrtić, vratite ga iz vrtića, ručate, idete popodne u šetnju, šalite se sa detetom, date mu večeru, okupate ga, ode da spava. Dijagnoza autizam znači: dete se budi u toku noć, nekad plače nekad ne, jedva ga probudite ujutru, ništa ne govori možda samo malo plače jer nije dobilo sve što želi, ne doručkuje jer nije raspoloženo da jede, odvedetega u dnevnu bolnicu ili razvojnu grupu, čekate da vas zovu i kažu : Miloš opet ima napad ne možemo da ga smirimo, vratite ga kući, jedva ga namolite da nešto pojede, popodne prođe, jedva ga namolite da nešto večera, okupate ga pazeći da nepustite vodu na tušu jer se boji tuša, date mu lek i ode na spavanje oko 23 sata.
    Kada malo bolje razmislim ovako izgleda moj život i život mog deteta sa i bez dijagnoze. Izlečenje ne postoji, postoji ublažavanje simptoma, pa nešto razmišljam kada bi mi bar rekli: Vaše dete je bolesno i to se zove tako i tako, svidelo se to vama ili ne. Bilo bi mi lakše... Rekla bi : Da bolestan je od toga i toga i to je moje dete!!! Idemo dalje! Ovako pokušavam da mu pomognem a neznam odakle da počnem...
    Da teško je to...

Neke sitnice za početak

Pozdrav,

     Da se predstavim: ja sam mama dvoje dece, Miloša i Sofije. Miloš ima problem. Miloš ima četri i po godine i ne govori, teško razume šta mu se priča. Miloš često plače. Miloš se boji svega što ne razume. Miloš slabo jede. Miloš loše spava. Miloš je dete koje ima problem sa pervazivnim razvojnim poremećajem, za sada nam nisu rekli da je autističan. Sofija ima godinu dana i mali je zvrk, za sada jedno sasim normalno dete.
     Ovo će biti moja priča o jednom veoma posebnom detetu, o mom Milošu. Priča kroz šta sam sve prošla sa njim za ove četiri i po godine. Mogu vam reći samo jedno mnogo sam plakala i još uvek ne mogu da se izborim sa tugom koju osećem kada ga vidim kako je muči kroz život a ništa jadan nije kriv. Znate uhvatim sebe kako se naljutim na njega jer je pocepao neke papire, koji su možda važni a možda i nisu, pa ga pogledam u oči i vidim tužno dete koje nezna zašto mama viče. Ništa nema strašnije od deteta koje ne zna da je uradilo nešto loše a zna da je krivo. Ostaje mu samo da tužno plače i pokuša da nekako pokaže da mu je žao.
    Pisaću o svemu što sam prošla i lepe i loše stvari. Uglavnom svi pišu kako vole svoje dete neizmerno i sve tako bla bla bla. E pa gospodo draga ako ćemo iskreno nije baš sve tako umereno ružičasto. Ima tu mnogo muke i ljutnje, a da ni sami neznate zašto. Ima i ogromne ljubavi, i razočarenja i sreće. Samo što je sreća veoma tanana i morate da naučite da se radujete svakom momentu. Eto toliko za početak...